Prostori istočne Srbije, oivičeni surovim i prelepidim planinskim masivima Homolja, Kučaja, Miroča i Deli Jovana, vekovima predstavljaju geografski i kulturni raskrsnicu na kojoj su se ukrštali različiti uticaji. U ovim zabačenim, šumovitim predelima, gde priroda često diktira ritam opstanka, očuvan je jedan od najfascinantnijih sistemâ narodnih verovanja na Balkanu — kult predaka vlaške etničke zajednice. Centralno mesto u ovom duhovnom univerzumu zauzima pomana (rum. pomană), složen, duboko emotivan i strogo kodifikovan obred posvećen "onome svetu" i brigama za pokojnike. Za razliku od modernih, urbanih shvatanja smrti kao konačne tačke bića, vlaška tradicija na smrt gleda tek kao na prelazak u novu egzistencijalnu fazu, gde duša nastavlja da živi, oseća glad, žeđ, hladnoću i potrebu za dodirom sa svojim živim srodnicima.
Arhajski koreni i ontologija zagrobnog života
Kada se proučavaju vlaški običaji, etnolozi se suočavaju sa slojevitom strukturom u kojoj se prepliću tragovi tračanskog supstrata, staroslovenske mitologije, rimskih uticaja i specifičnog pravoslavnog hrišćanstva prilagođenog lokalnom mentalitetu 1. U vlaškoj kosmologiji, onostrani svet (često nazivan tărâmul celălalt ili jednostavno "onaj svet") nije apstraktno metafizičko mesto, već direktan produžetak ovog sveta. On je podeljen na predele koji mogu biti svetli ili mračni, bogati ili siromašni, a stanje u kojem se pokojnik nalazi direktno zavisi od pažnje, brige i materijalnih priloga koje mu živi potomci šalju kroz rituale pomane.
Verovanje da duša zadržava sve ljudske potrebe nakon biološke smrti predstavlja okosnicu celog sistema. Ako porodica zanemari ove obaveze, duša može postati lutajuća, gnevan entitet koji donosi nesreću, bolesti i sušu na selo. Zbog toga pomana nije samo čin milosrđa ili sećanja, već nužna kosmička ravnoteža. Kroz ove obrede živi obnavljaju ugovor sa precima, obezbeđujući sebi zaštitu, a dušama pokojnika mir i lagodan prelaz kroz prepreke onostranog sveta.
Struktura ciklusa: Od četrdeset dana do sedme godine
Obred pomane nije jednokratni događaj, već dobro razrađen hronološki proces koji prati dušu u različitim fazama njenog onostranog putovanja. Prvi veći obred obično se vezuje za četrdeset dana od smrti, kada se veruje da duša definitivno napušta zemaljski dom i odlazi pred više sudove. Međutim, pravi vrhunac vlaškog posmrtnog kulta predstavljaju takozvane velike pomane, koje se mogu održavati nakon jedne godine, tri godine, pa sve do sedam godina od trenutka kada je član porodice preminuo.
Svaki od ovih perioda ima svoje specifične zahteve. Tokom prve godine, naglasak je na obezbeđivanju "prve pomoći" duši — odeće, svetlosti i vode. Sveće koje se pale moraju biti visoke, često u visini pokojnika, i simbolizuju putokaz kroz maglu i mrak zagrobnih bespuća. Središnji trenutak svake pomane jeste takozvano "deljenje" (rum. de dat), čin u kojem se pripremljena hrana, posuđe, odeća i žrtvene životinje simbolično predaju siromašnima ili rođacima u ime pokojnika.
| Vremenski period od smrti | Glavni cilj obreda | Simbolični elementi i darovi |
|---|---|---|
| 40 dana | Konačni ispraćaj duše i olakšavanje prelaza | Kolači, kuvano žito, sveće u visini pokojnika, prva odeća |
| 6 meseci / 1 godina | Uspostavljanje stabilne veze sa onim svetom | Bogata trpeza, darivanje novog posuđa, peškiri, maramice |
| 3 do 7 godina | Završni ciklus, trajni mir i zatvaranje kapija | Žrtvovanje ovna (kum), bogato ukrašeni kolači, suncokreti, ogledala |
Iz priložene tabele jasno se vidi kako se sa protokom vremena menja fokus obreda: od početnog zbrinjavanja i ublažavanja šoka prelaza, pa sve do konačnog zatvaranja ciklusa u sedmoj godini, kada se veruje da duša pronalazi svoje stalno mesto i mir među precima.
Ritualna trpeza, žrtve i magija darivanja
Priprema za pomanu počinje danima unapred. Domaćice se okupljaju, mese se posebne vrste hlebova i kolača koji imaju strogo definisane oblike i ornamente. Ovi hlebovi nisu obična hrana; oni su sakralni predmeti ukrašeni testom oblikovanim u krstiće, pletenice i ptice koje simbolizuju dušu. Posebnu pažnju privlači priprema ritualnih napitaka i jela za koja se veruje da su pokojniku bila omiljena za života.
"U vlažnim i senovitim dolinama istočne Srbije, pomana je živi jezik kojim se živi i mrtvi i dalje sporazumevaju. To nije morbidan kult smrti, već trijumf života nad ništavilom, gde se hrana ne troši da bi se utolila glad, već da bi se nahranila večnost." — Beleška sa terenskog istraživanja iz okoline Kučeva.
Darivanje na pomani ima duboku ekonomsko-magijsku dimenziju. Prema tradicionalnom verovanju, sve što se da "preko nišana" ili "za dušu" na ovom svetu, stiže u ruke pokojnika na onom svetu. Ako se daruje lonac, duša ima lonac; ako se pokloni peškir ili košulja, duša je obučena i čista. Zbog toga se na pomanama ne štedi; porodice često ulažu značajna sredstva, ponekad se zadužujući, kako bi obred bio obavljen prema nepisanim, ali strogo poštovanim pravilima predaka.
Socijalna uloga pomane u vlaškoj zajednici
Pored svoje strogo religijske i eshatološke funkcije, pomana ima izuzetno važnu sociološku i psihološku ulogu unutar vlaške zajednice. U selima koja se suočavaju sa demografskim pražnjenjem, starenjem stanovništva i masovnim odlascima mlađih generacija u inostranstvo, pomana je postala jedan od retkih preostalih mehanizama koji okuplja rasejanu porodicu. Bez obzira na to gde žive i rade u Evropi ili svetu, Vlasi se vraćaju u rodna sela kada je vreme za veliku pomanu.
Ovaj obred funkcioniše kao kohezivni faktor koji jača osećaj pripadnosti grupi. Tokom trajanja obreda, koji često traje čitav dan uz muziku, pripremanje hrane na otvorenom i masovno okupljanje, brišu se individualne tuge i pretvaraju se u kolektivnu brigu. Psihološki gledano, ritualizacija žalosti omogućava pojedincu da se lakše nosi sa gubitkom, dajući mu jasan plan delovanja, strukturu i osećaj da je učinio sve što je u njegovoj moći da pomogne voljenoj osobi.
Savremeni izazovi, medijske senzacije i naučna vizija
U savremenom medijskom prostoru, običaji vlaškog stanovništva često bivaju izloženi senzacionalizmu, pogotovo kada se u javnosti ističu termini poput "vlaške magije" u tabloidnom kontekstu. Međutim, ozbiljna etnološka i antropološka nauka odbacuje takve pojednostavljene i pogrdne interpretacije. Pomana nije nikakva mračna rabota, već visoko moralni sistem brige o drugima, filozofija sećanja i duboko poštovanje prema onima koji su utabali staze opstanka na ovim prostorima.
Danas se istraživači suočavaju sa novim fenomenom: komercijalizacijom i izumiranjem pojedinih elemenata tradicije usled nedostatka podmlatka. Ipak, dok god postoje entuzijasti, naučne arhive koje beleže ove obrede i same porodice koje s ponosom nose nasledstvo svojih predaka, pomana će ostati živ svedok jedne jedinstvene kulture. Ona svedoči o univerzalnoj ljudskoj potrebi da se pobedi zaborav i da se ljubav prema bližnjem protegne daleko izvan granica biološkog postojanja.
Reference
- Čajkanović, Veselin. (1994). Mit i religija u Srba. Izabrana dela, knjiga 5. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Đorđević, Tihomir R. (1953). Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti.
- Zečević, Slobodan. (1981). Mitološki element u narodnoj praksi Srba na Bunuševcu. Beograd: Etnografski institut SANU.
- Radenović, Ljubinko. (1996). Iz slovenske mitologije: narodne predaje, legende, verovanja. Beograd: Prosveta.
- Terenska građa Etnografskog instituta SANU: Zapisnici sa istraživanja vlaških običaja u Timočkoj Krajini i Homolju (1970–2020).
Fusnote i reference
-
Tihomir R. Đorđević, u svojim pionirskim radovima o narodnom životu i običajima u Srbiji, često je isticao duboko ukorenjene elemente balkanskog pagatizma koji nadživljavaju zvanične religijske forme. ↩