U etnološkoj i antropološkoj karti Balkanskog poluostrva, prostor severoistočne i istočne Srbije — obuhvatajući Homolje, Zvižd, Braničevo, Poreč, Crnu Reku, Ključ i Timočku Krajinu — izdvaja se kao jedinstveni rezervoar arhaične duhovne kulture. U središtu tog kompleksnog sistema verovanja, običaja i magijsko-religijskih predstava kod Vlaha istočne Srbije ne nalaze se ni agrarni ni meteorološki rituali, već kult predaka i izuzetno razvijena eshatologija (učenje o posmrtnom životu duše).
Dok u savremenoj urbanoj kulturi sećanje na preminule najčešće ostaje u domenu individualne tuge i simboličkog polaganja cveća, u tradicionalnoj kulturi istočne Srbije odnos između živih i mrtvih počiva na strogoj obrednoj uzajamnosti i ontološkoj zavisnosti. Prema drevnom vlaškom shvatanju, smrt ne predstavlja prekid egzistencije niti prelazak u apstraktno duhovno stanje, već preseljenje u paralelnu prostorno-vremensku ravan u kojoj pokojnik zadržava sve osnovne ljudske potrebe: potrebu za svetlošću, toplotom vatre, čistom izvorskom vodom, hranom, odećom i društvenim uvažavanjem.
Upravo u kasnu jesen — krajem oktobra i tokom novembra, kada se okončaju poljski radovi, obere kukuruz, otoči mlado vino i priroda počne da tone u zimsku obamrlost — u selima od Kučeva i Žagubice do Bora, Negotina i Zaječara odvija se najintenzivniji ciklus jesenjih pomana (daća) i zadušnih obreda.
Kosmologija zagrobnog sveta: Između „belog“ i „crnog“ sveta
Da bi se razumela unutrašnja logika i stroga forma vlaške pomane, neophodno je sagledati strukturu kosmosa kakvu čuvaju usmena predanja i obredne tužbalice (kantike de mort). Svet u kojem borave živi ljudi naziva se „lumea albă“ (beli svet) ili svet pod suncem, dok se prostor u koji odlaze duše preminulih naziva „lumea ailaltă“ (onaj drugi svet) ili „lumea neagră“ (crni, odnosno tamni svet).
Epitet „crni“ ili „tamni“ u ovom kontekstu nema moralnu konotaciju hrišćanskog pakla i kazne za grehe, već označava fizičko odsustvo sunčeve svetlosti i prirodnih izvora energije. Taj svet je hladan, maglovit i nem; u njemu ne sija sunce, ne teku bistri planinski potoci niti rađaju njive. Jedini izvor svetlosti, toplote i hrane u tom svetu jeste ono što živi potomci sa „belog sveta“ pošalju kroz pravilno izveden obred namirivanja (namenjivanja).
Iz takve kosmološke postavke proishode tri temeljna elementa svake pomane u istočnoj Srbiji:
- Svetlost voštane sveće (lumanarea): Pokojnik na onom svetu vidi i kreće se samo onoliko koliko mu osvetljava sveća koju su mu živi upalili i namenili. Pokojnik kojem niko ne pali sveće „sedi u mraku“. Odatle potiče i čuveni obred izrade „rajske sveće“ (lumanarea raiului) od čistog pčelinjeg voska, dugačke koliko je pokojnik bio visok ili sastavljene od 44 ogranka, koja mu osvetljava put kroz carinarnice i tamne predele.
- Toplota obredne vatre (priveg): Da se duše predaka ne bi smrzavale u hladnom zagrobnom svetu, namenjuju im se žar iz kadionice, tople pogače i veliki obredni ognjevi (priveg) oko kojih se igra i deli hrana.
- Živa izvorska voda: Pošto duša u času smrti i na putu ka drugom svetu trpi veliku žeđ, svaki dar u hrani ili odeći mora biti praćen obrednim izlivanjem vode i puštanjem „slobodne vode“ kako bi pokojnik imao sopstveni kladenac u večnosti.
Struktura sedmogodišnjeg ciklusa pomana: Od sahrane do prelaska u red drevnih predaka
U istočnoj Srbiji briga o pokojniku ne završava se činom sahrane i četrdesetodnevnim parastosom. Tradicionalni običajni zakon nalaže da porodica mora ispratiti preminulog kroz sedmogodišnji obredni ciklus, tokom kojeg se postepeno gradi njegov dom i status na onom svetu.
| Obredna faza pomane | Vreme održavanja | Glavni obredni predmeti i hlebovi | Antropološka i duhovna funkcija u kultu predaka |
|---|---|---|---|
| Pomana na dan sahrane i treći dan | 1. i 3. dan od smrti | Kolaku (venac), štap za put, sveća visine pokojnika, nova zemljana čaša | Opremanje duše za prelazak prvih prepreka, mostova i vodenih tokova između dva sveta. |
| Četrdesetnica (Patruzeci) | 40. dan (često na 6 nedelja) | 40 malih obrednih hlepčića (zakona), kapetali (glavni hlebovi), iznošenje odeće i postelje | Trenutak kada duša napušta zemaljsko okruženje kuće i izlazi pred nebeski sud; formiranje osnovne trpeze. |
| Polugodišnja i jednogodišnja pomana | 6 meseci i 1 godina | Kompletna sezonska trpeza, krčag za vodu, veliko ogledalo, umivaonik i peškir | Utvrđivanje staništa pokojnika na drugom svetu i darivanje svetlosti kroz voštanice. |
| Trogodišnja i petogodišnja pomana | 3. i 5. godina (najčešće u jesen) | Obredni hlebovi za svece zaštitnike, stolovi ili drvene klupe, obnavljanje odevnih predmeta | Održavanje veze između porodice i pokojnika; spajanje sa ranije preminulim članovima istog roda. |
| Velika sedmogodišnja pomana (Šapte anj) | 7. godina nakon smrti | Veliki obredni hleb Raju (Raj), puštanje vode na potoku, darivanje novog kompleta odeće od glave do pete | Konačno zaokruživanje ciklusa: pokojnik je potpuno „namiren“ i prelazi iz statusa skorog pokojnika u red drevnih predaka zaštitnika (mošulj). |
Posebno je značajno to što se kasnije godišnje pomane (na tri, pet i sedam godina) po pravilu planiraju za jesenji period — između Miholjdana, Svete Petke (Petkovice), Mitrovdana i Aranđelovdana. U tom periodu domaćinstvo raspolaže punim ambarima nove pšenice za obredne hlebove, mladim vinom, orasima, medom i jesenjim voćem, a hladni i magloviti jesenji dani u narodnoj svesti prirodno otvaraju granicu prema svetu predaka.
Semiotika obrednih hlebova: „Zakoni“, „Kapetali“ i tajna drvenog pečata (Pristolnik)
Najsloženiji i vizuelno najupečatljiviji segment svake vlaške pomane jeste priprema i slaganje obrednih hlebova. Za veliku jesenju pomanu žene iz porodice i susedstva, uz poštovanje strogih pravila ritualne čistoće (bez psovki, u tišini, sa prosejanom belom pšenicom iz nove žetve i „nenasutom“ izvorskom vodom donetom u zoru pre izlaska sunca), mese od 44 do preko 100 obrednih hlebova različitih oblika i namena.
U narodu se ovi hlebovi nazivaju zajedničkim imenom „zakoni“ (lješ / legi), što etimološki ukazuje na to da sam hleb predstavlja sveti zavet, meru i kosmički red koji povezuje žive i mrtve.
Glavne kategorije hlebova na pomanskoj trpezi
- Kapetali (Uzglavlja ili Glavnjaci): Veliki, bogato ukrašeni okrugli hlebovi koji stoje na čelu trpeze. Oko njihove ivice obmotana je pletenica od testa koja simbolizuje sunčev krug i beskraj večnosti, dok se na gornjoj površini nalaze plastični ukrasi od testa u obliku krsta, rajskih vrata, ptica (golubica kao simbola duše) i cvetova.
- Hlebovi za Boga, Bogorodicu, Svetog Arhanđela Mihaila i Svetog Nikolu: U vlaškoj eshatologiji, hrana ne može stići direktno do pokojnika ukoliko se najpre ne ukaže čast čuvarima nebeskih vrata i puteva. Zato se na početak trpeze uvek postavljaju posebni hlebovi namenjeni Bogu (Dumnezeu), Bogorodici (Maika Precista), Arhanđelu Mihailu koji prima duše i Svetom Petru ili Nikoli koji drže ključeve i prevoze duše preko nebeskih voda.
- Krstulj i kolaku za samog pokojnika: Centralni hleb namenjen lično preminulom kojem se daje pomana, na kojem gori glavna voštana sveća i na koji se polaže struk bosiljka, jabuka i novčić (za plaćanje prelaza preko carina i mostova).
- Mali zakoni (40 ili 44 pogačice): Niz manjih okruglih hlebova poređanih duž cele trpeze, koji su namenjeni svim znanim i neznanim precima porodice, kao i „zaboravljenim dušama“ kojima na zemlji više niko ne pali sveću.
Drveni pečat (Pristolnik / Poskurica) kao kodifikovani potpis
Nijedan hleb ne može postati obredni „zakon“ ukoliko na njemu pre pečenja nije utisnut znak drvenim pečatom koji se u istočnoj Srbiji naziva pristolnik (ili pistornik / poskurica). Dok u crkvenoj praksi poskurica služi za pripremu liturgijske prosfore, u domovima istočne Srbije svaka kuća čuva sopstveni pristolnik koji se prenosi sa majke na snahu kroz generacije.
Pečat je najčešće krstastog ili piramidalnog oblika, izrezbaren od tvrdog drveta, sa četiri kvadratna polja u kojima su urezana slova IS HS NI KA („Isus Hristos pobeđuje“). Međutim, u vlaškoj obrednoj praksi značenje hleba određuje se brojem utisnutih pečata: hleb sa pet pečata (četiri na stranama sveta i jedan u sredini) namenjen je višim nebeskim silama i samom pokojniku, dok hlebovi sa tri ili jednim pečatom idu pratećim dušama. Nakon pečenja, na mestu utisnutog pečata obredni hleb se premazuje medom, što simbolizuje blagost i nebesku rosu u rajskom vrtu.
Obred „namirivanja“ (namenjivanja): Kako predmeti sa zemlje prelaze u svet mrtvih
Kada se na dan jesenje pomane u dvorištu ili domu postavi dugačka trpeza (koja mora biti okrenuta u pravcu istok–zapad, pri čemu je uzglavlje sa glavnim hlebovima na istoku, ka izlazećem suncu), hrana i darovi koji se na njoj nalaze još uvek pripadaju materijalnom svetu živih. Niko od prisutnih gostiju i srodnika ne sme ni da dotakne ni da okusi ništa sa stola pre nego što se izvrši obred namirivanja (u vlaškom govoru menjitu ili tamijatu).
Sam čin namirivanja izvodi najstarija žena u domaćinstvu ili osoba koja detaljno poznaje obredne formule:
- Opasivanje svetlošću i dimom tamjana: Na svaki obredni hleb i svaku zdelu sa hranom lepi se upaljena tanka voštana sveća. Domaćica uzima zemljanu kadionicu (ili crepulju sa žarom sa ognjišta na koji je stavljen tamjan i suvi bosiljak) i tri puta obilazi oko cele trpeze u smeru kretanja sunca (sposunice). Gusti, mirisni dim tamjana obavija hlebove, jela i novo odelo složeno pored stola.
- Izgovaranje obredne formule i izlivanje vode: Držeći u jednoj ruci krčag sa čistom vodom i struk bosiljka, a u drugoj kadionicu, domaćica poimence doziva pokojnika i izgovara formulu namenjivanja: „Ova svetlost, ova topla trpeza, ovaj beli hleb i čista voda neka budu pred dušom (ime pokojnika) na onom svetu, da mu svetli, da ne bude gladan ni žedan...“ Nakon svake rečenice, preko struka bosiljka izliva se po nekoliko kapi vode na zemlju (ili na pod pored trpeze).
- Trenutak mističnog prenosa: U narodnom verovanju, onog trenutka kada se trpeza tri puta okadi, prelije vodom i izgovore reči namene, duše predaka nevidljivo prilaze stolu i uzimaju duhovnu suštinu (miris, paru i svetlost) iznetih darova. Tek kada sveće na hlebovima dogore do polovine i obred namirivanja se završi, živi učesnici pomane sedaju za trpezu i jedu materijalnu hranu „za dušu“ preminulog.
Puštanje vode („Slobodna voda“) na jesenjim potocima
Posebno dirljiv i vizuelno arhaičan deo sedmogodišnjeg pomanskog ciklusa u selima Homolja, Zvižda i Poreča jeste obred puštanja vode (datu apelor ili slobodna voda), koji se obavlja na obližnjem potoku ili reci (Mlavi, Peku, Porečkoj reci, Timoku).
Tokom četrdeset dana ili uoči završne pomane, ženski članovi porodice odlaze u rano jutro na potok. Na vodi se priprema plovak načinjen od suve kore drveta, izdubljene tikve ili male drvene daščice u obliku krsta, na koju se pričvršćuju 44 male voštane sveće, cveće, bosiljak i komadići obrednog hleba. Dok se plovak sa upaljenim svećama spušta u maticu potoka da ga voda odnese nizvodno, na obali se iz novog zemljanog krčaga preko tri oblutka kamena izliva 44 čaše vode.
Simbolika ovog čina duboko je ukorenjena u indoevropskoj mitologiji: reka je istovremeno put koji vodi u carstvo predaka i živa veza koja spaja dve obale postojanja. Plovak sa upaljenim svećama koji klizi po jesenjoj vodi predstavlja svetlosni dar koji ulazi u tamni svet, dok se pokojniku time „oslobađa izvor“ kako više nikada ne bi morao da moli druge duše za kap vode.
„Bela pomana“ (Pomana za života) — jedinstveni antropološki fenomen Evrope
Etnolozi i antropolozi koji su tokom 19. i 20. veka istraživali istočnu Srbiju (od Tihomira Đorđevića i Sime Trojanovića do Slobodana Zečevića, Dragoslava Antonijevića i Bojana Jovanovića) posebnu pažnju posvetili su običaju pomane za života, poznate i kao „bela pomana“ ili „crna pomana pre smrti“.
U tradicionalnoj vlaškoj zajednici ne postoji veći egzistencijalni strah od mogućnosti da čovek umre bez potomaka, ili da naslednici zbog nemara, siromaštva ili odlaska u inostranstvo propuste da mu prirede propisane pomane i upale sveće. Pošto je sudbina duše u zagrobnom svetu direktno uslovljena time da li joj je sa zemlje poslata trpeza, stariji bračni parovi ili pojedinci u poodmaklim godinama odlučuju da sami sebi, dok su još u punoj snazi i pri čistoj svesti, prirede celokupan ciklus posmrtnih daća.
Na toj pomani, osoba kojoj se obred priređuje sedi na čelu sopstvene zadušne trpeze, obučena u svečano novo odelo u kojem će jednog dana biti sahranjena. Pred njom se kade obredni hlebovi sa pečatima pristolnika, pušta se voda na potoku, pali se rajska sveća, a odabranim srodnicima ili susedima (koji su istog pola i sličnog uzrasta kao domaćin) daruju se nova odeća, obuća, postelja i posuđe.
Nakon što se obred namirivanja završi i gosti posluže, zadušna trpeza prelazi u svečano slavlje uz muziku, jer je domaćin ispunio najvažniju životnu dužnost: svojim očima je video sopstvenu trpezu i obezbedio sebi svetlost, dom i dostojanstvo u večnosti, oslobađajući pri tome i svoje potomke teške moralne i materijalne obaveze.
Posmatrana kroz prizmu savremene kulturne antropologije, jesenja pomana u istočnoj Srbiji nije mračni ritual straha od smrti, već duboko humani izraz porodične solidarnosti koji prevazilazi granicu biološkog kraja. Kroz geometriju obrednih hlebova, plamen voštane sveće, miris bosiljka i žubor potoka, zajednica potvrđuje da niko ko je bio voljen i poštovan na ovom svetu ne ostaje zaboravljen ni u tami večnosti.