Ispovest vlaške vračare Desanke Perić, odlomci iz knjige Vlaška magija 1

jasna 03/07/2011

Ispovest Desanke Perić vlaške vračare iz Bora

Od kako spoznaju da su dobile neke posebne moći vlaške vračare se nekako samostalno uključuju u mistična znanja. Vođene uglavnom prikazama koje čuju ili vide, a često i samo svojom intuicijom. Od tada one mogu delovati u bilo koje doba dana i na bilo kom mestu. Bar jednom godišnje ponekad i češće vračare bi bacale čini prvo na sopstvene mnogobrojne rekvizite. Tada bi ponovo davale moć i same sebi, posebno malom prstu koji se smatra vrlo važnim. To se izvodi večernjim obredom uz pomoć puža. Malim prstom leve ruke, inače zadužene za kontakt sa duhovnim svetom, lagano se dodiruju puževi lepljivi rogovi uz basmu “Ustu biče, moje biče jače”.

Noću kako kažu valja gatati i uz upaljenu sveću. A najčešće mrak predstavlja i doba dana kada vračare imaju kontakte i od viših sila (obično kroz san) dobijaju nove bajalice, uputstva za svoj dalji rad ili upozorenja da se spremaju neke nevolje. Ali tada obično odrađuju i kazne ukoliko nisu precizno poslušale uputstva koja dobijaju ili nisu ispoštovale diktat svog duhovnog vođe.

Koliko više sile u tim trenucima mogu biti okrutne prema ljudima možda najbolje ilustruje sudbina koja je zadesila Desanku Perić. Vračaru iz centra Bora koja je otkrila mnoge tajne vlaške magije za ovu knjigu. A koju su srpski mediji pominjali i kao retkog vidovnjaka jer je predvidela čak i sopstvenu smrt.

Desanka je od rane  mladosti živela u stambenoj zgradi najprometnije borske ulice. I da polovinu njenog trpezarijskog stola nisu zauzimale na belom platnu položene slike svetaca, upaljene sveće i razne relikvije, svako bi se mogao zakleti da je ušao u dom dobroćudne penzionerke na kojoj decenije rada u borskom Javnom stambenom preduzeću nisu ostavile duboke tragove. Iza ljubaznog osmeha i  sjaja u očima nisu se mogli prepoznati ni tragovi dubokih patnji koje je Desanka preživela bolujući prvo zbog svoje, a potom i zbog sudbine desetine onih koji su joj se svakodnevno obraćali za pomoć.

– Iako sam rođena kao Vlajnja i odrastala sa verovanjem u Boga i više sile, za to se nisam mnogo interesovala. Kod nas se zna

da se to ne uči već se dobija – ispovedala se Desanka napominjući kako je jedno vreme ipak imala neku neodoljivu potrebu da za praznike ode u crkvu i pomoli se za zdravlje onih koje voli i jedinice ćerke sa kojom je živela sama. – Ići u crkvu u to vreme nije bilo poželjno, pa bih se ponekad iskrala sa pauze za doručak i odjurila samo da se prekrstim. Nakon toga počela sam da sanjam vrlo jasne snove kroz koje su mi redovno dolazile tri žene. Jednom prilikom predstavile su se poimenice, kao tri Marije, sa zahtevom da izvršim sve ono što mi  nalože da bi pomogla ljudima.

Pomisao, kako je čast biti pozvan i dobiti dar čitanja prošlosti i moć proricanja budućnosti, iznenada je presečena nastavkom Desankine životne priče:

– Iz noći u noć san se ponavljao a dan sam dočekivala oznojena, u strahu da se jedno jutro viće neću ni probuditi. Jer utisci sa

putovanja na koji su me Marije vodile bili su življi nego java. Upozorile su me da svojoj sudbini moram odgovoriti, da više ne smem da odbijam saradnju jer na hiljade ljudi traži pomoć i objašnjenja- govorila je Desanka a potom se uz blagu jezu dosetila. – I, opomena se vrlo brzo ostvarila. Sutradan u zoru, iako sam zaspala u svom krevetu probudila sam se u grmlju pored susedne škole. Nisam znala kako sam tamo dospela i jedina mi je pomisao bila da će ljudi uskoro na posao a ja bosa i u spavaćici usred prometne ulice. Noć iza toga sve se ponovilo ali sam se iz transa vratila ležeći ispod automobila parkiranog pred zgradom u kojoj živim. Hvatala me je panika. Setila sam se priča o crnoj magiji koje sam još kao dete slušala, pomislila sam da ludim, ali sam se svejedno bojala da potražim pomoć. Zadnja opomena kojoj nisam mogla da odolim desila se treće noći: iako sam pred spavanje zaključala stan i okačila ključ visoko na ekseru, u svitanje sam se probudila pred razbijenim izlogom servisne radnje u prizemlju moje zgrade. Glava mi  je bila sva izranjavana.

Kad se u agoniji popela u stan Desa je dobila svoju prvu poruku na javi. Automatski je zapisala diktat nevidljivih sila, ime, adresu i telefon neke žene za koju se ispostavilo da živi u obližnjem Negotinu i odavno je poznata po svojim moćima.

– Kada sam je, kako mi je i naloženo posetila, Draginja Delić rekla mi je da su to iskušenja koja svaki odabran mora proći i uputila me kako da se bez straha odazovem sudbini. Nakon toga su me moje tri Marije svake noći vodile po prostranstvima, pokazujući mi svetove grehova i blagostanja, duše pre i nakon smrti, otkrivajući mi  tajne prirode – prisećla sa Desanka a potom se slatko nasmejavši dodala. – Jedne noći rekle su da je došlo vreme da završim fakultet. Prešla sam treću deceniju, imala posao a škola me nikada posebno nije zanimala, pa sam bila zaprepašćena”.

“Diplomiraćeš ti brzo”, bila je poruka koju je automatski zapisana na papiru sačekala sledeće jutro. Ali se noć kasnije ispostavilo da njene definicije biologije, geografije i istorije bez greške prenete iz udžbenika za osnovnu školu, nisu bile tačne. Suđenice su je nan  ovo podučile da biologija znači poznavati jezik životinja i moć trava i kako se one koriste. Geografija, da pored ovog postoje drugi svet ovi kroz koje sve duše moraju putovati. A istorija da među ljudima nema nacija i vera, ni starih i mladih, muškog i ženskog, pa da jednako mora pomagati svima.

Film se nadalje odvijao brzo. Za nju se pročulo po čitavoj staroj Jugoslaviji i van nje. Adresar Desanke Perić pun je brojeva telefona jer je sa mnogima kojima je pomogla ostajala u kontaktu. Čuvala je i njihove slike uz koje može videti i na daljinu, i pisma zahvalnosti. Među njima su i ona koja su joj pisali poznati glumci, političari, lekari, pekari…. Dana i Dule iz Beograda zahvaljivali su što im je sina, sada uglednog specijalstu beogradske klinke, još pre dve decenije izvukla iz kandži droge. Bisi iz Sremčice pomogla je kod stomačnih te goba, uglednoj porodici iz Budve da u svoj dom ponovo vrate zajedništvo i toplina….

– Moram stalno biti ovde i odgovoriti svakome kome treba pomoć. Odsustvujem samo kada dobijem znak da posetim neki od manastira. Tamo odlazim sa novcem koji mi ljudi često ostavljaju u znak zahvalnosti, dajem priloge za crkvu i pomažem kad se neki hram renovira. Vraćam se sveža i čini mi se, još bolje razumem tuđe probleme, svejedno da li poruke o njima dolaze putem senki na Hristovoj ikoni, ili kroz otvorene karte. Iz mene jednostavno cure reči – govorila je Desanka a onda kao da zaključuje dodala,  – Samo sebi ne mogu da pomognem. A ne patim ništa manje od drugih. Preživela sam i saobraćajni udes, operisana sam i kao i svi, imam puno problema. Tad i ja odlazim po pomoć, za zdravlje uglavnom kod lekara, poznanika koji mi tad uzvrate ono što ja njima kad zatreba pružim. A za druge boljke posećujem žene koje su kao i ja pozvane ili odabrane da pomažu. One mi baju, spremaju meleme i vodice. Ali mi budućnost ne mogu proreći. Eto, tako je to.

Desanka je preminula je pred Novu, 1999. godinu. Leto pre toga puna radosti, nesebično je pričala o svom životu. Bio je to paradoks rođen iz činjenice da je Desanka napokon shvatila kako je u njemu, bez obzira na sve muke ipak bila visoko nagrađena. Živela je bez nedoumica u odgovore na večna pitanja šta je svet a šta čovek. Imala je sreću da spozna svrhu i   pomogala je drugima. Na kraju je i nesebično žrtvovala svoje vreme da bi za ovu knjigu pojasnila ono što su mnoge druge vlaške vračare pred gomilom etnologa decenijama samo nagoveštavale… A onda je u jesen iznenada počela da priča o tome kako je naručila sebi spomenik.

– Sanjala sam noćas kako hodam po rajskim predelima i osećam se divno – rekla je i onda uz smešak dodala kako misli da će umreti.

Kada je u jesen u bolnicu bez iznenađenja je primila dijagnozu da boluje od raka. Iako se nikome nije javila, jer je preko noći na intenzivnu negu odvela hitna pomoć, već sutradan ujutru u Desinoj kući zvonili su telefoni. Po rečima njene ćerke Snežane mnogi od onih kojima je pomogla osetili su da se nešto događa i svi su imali neobjašnjivu potrebu da je čuju.

Ispovesti poput Desankine mogu se čuti i od Radmile Novaković iz Vojvodana, Mire iz Zlota, Baka Vuke iz predgrađa Osnića, Ljubinke iz Gornjana… Sve su one pre svojih prvih uvođenja u svet magije, imale stravična iskušenja. Poruke koje su iz duhovnog sveta dobijale bile su im nejasne a pomoć je izostajala sve dok se nisu pokazale sposobnima da prebrode užasne patnje. Tek kasnije shvatile su pravi razlog ovakvih tortura. Kasnije kada su ovladale veštinama da pomažu drugima u potpunosti su mogle da razumeju velike nevolje, dileme sa kojima im ljudi dolaze po pomoć.

Iskušenja vlaških vračara međutim, kako se vidi i iz priče Desanke Perić ne završavaju se time. One ostaju u procepu između svog i nekog  drugog duhovnijeg roda. Među ljudima moraju da su- de treba ostvariti želju jednome a ne povrediti drugog čoveka. Ostvariti njihove želje i uz to strogo poštovati pravila duhovnih vođa koji su im dodeljeni

(Odlomci iz knjige Vlaška magija 1 Jasne Jojić)

 

KAKO DO KNJIGE

Originalne knjige „Vlaška magija 1“, „Vlaška magija 2“, „Čuda vlaške magije“, „Magija biljaka – i lek i amajlija“, „Magijski kalendar za crvena slova“, „Magijski kalendar za srećne dane“ i sve druge knjige čiji je autor Jasna Jojić naručuju se na telefone: 065/ 216-416-0  i  011/ 2452- 019 i kupuju na kiocima „Future plus“ i u „Maxi“ i „C marketima“, a u Crnoj Gori u objektima Rokšpeda i megamarketima. Knjige Jasne Jojić koje se prodaju preko internet sajtova, na uličnim tezgama i sajmovima i u STR prodavnicama,… su pirati – falsifikati i u njima nećete čitati originalne tekstove.